РЕЧНИК ДРАГАЧЕВА II допуњено издање

 

Чување и записивање речи Драгачева се из жеље преточило у мојувелику љубав. А љубав је, ко што вели апостол Павле, благотворна, она не завиди, не горди се, не надима се, она не иште своје, не раздражује се, не мисли о злу, радује се истини, она све сноси, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје. Ваљда зато моје трагање за речима и њино биљежење, вероватно, неће престати док одим овоземљем. Овај Речник је, дакле, плод те безусловне и неугасиве љубави. Он није мотивисан трком за звањима, титулама, престижима, признањима, принадлежностима. Он се ижњедрио из тежње да се сачува успомена на оне који бејаху под Сунцем прије но што се преселише у вечност. Уз прво издање сам изразио своје благодарје свима који ми, на било који начин, припомогоше у овом подухвату. Овом приликом спомињем раба Божјег Жикицу Миловановића, рођеног у срцу Драгачева, с молитвом за покој његове душе, који ми, с љубављу, дотури неколко затурених речи. Жалим што моји пријатељи који су извршили акцентовањe граматичку и лексикографску обраду првог издања Речника не могадијаху да се одазову мојој замолници1 да наставимо наше трудовање у „рату за речи“, како своју рецензију наслови др Владимир Димитријевић. Разлози које ми у својим писмима наведоше проф. др Драгољуб Петровић2 и његова кћи, др Јелена Капустина,3 нагнаше ме да се пришетим наука који ми преци у аманет оставише: У се и у свое кљусе!

Аутор