Петучица

 

 

Идеју да напишем књигу о свом детињству, одрастању и школовању родила се на дан мог шездесет осмог рођендана. Славила сам га уз два бећара са гитарама, у нашој викендици на црногорском приморју. Песма, шала, лепо расположење, роштиљ, добро вино. Мој муж Раде, сестрић Душко, његова супруга Зорица и ћерка Милица. У сред весеља, порука на телефону од моје најстарије сестре, Маре. 

„Драга моја сестро,
Датум твога рођења сам заборавила, али речи маме нисам ни сада: „Маро, наложи ватру, нека има топле воде у бакрачу (данашњем бојлеру). Скини маказе окачене о брвна. Ја сам их орибала, а ти их опери врућом водом и донеси кад те зовнем.“ Али, бог посла Милицу, неписмену жену и за кратко време чула сам плач детета. Отрчала сам по воду и маказе, и видела румену сестру како гласно плаче. Срећан ти рођендан и нека те бог чува, и да свако добро теби и твојој породици.“ 

Ово је било сећање једне дванаестогодишње девојчице. Само моја сестра може тако сликовито да напише, да би јој и најбоqи режисери позавидели. Низ моје лице потекле су сузе радоснице, а поруку чувам као амајлију.