Наша издања

spomenar dragacevskog sabora trubaca knjiga

​Гуча није само фестивал – то је наша душа, традиција и звук који нас спаја!

​Наш суграђанин, фотограф Синиша Луковић, својим објективом забележио је најлепше тренутке, обичаје и дух Драгачевског сабора трубача. Књига „Светлопис Синише Луковића: Споменар Драгачевског сабора трубача у Гучи” чува од заборава аутентичну драгачевску свадбу, саборску атмосферу и људе који чине овај крај посебним.

Аутор: фотограф Синиша Луковић

Издавач: Библиотека општине Лучани у Гучи (2026)

sloboda sm

Прича писана победничким корацима — монографија АК „Слобода” (1966–2026).

Кроз деценије труда, медаља и незаборавних тренутака, историја чачанске атлетике сачувана је на једном месту! Представљамо вам ново издање Библиотеке општине Лучани у Гучи — монографију која доноси непроцењиву архиву фотографија и података о генерацијама које су градиле Атлетски клуб „Слобода”.

leksikon

У овај лексикон уврштени су биографски подаци о значајним или понечему занимљивим личностима:

• Истакнути учесници устанака против Турака и ослободилачких ратова српског народа у XIX и XX веку;
• Доктори наука и универзитетски професори;
• Носиоци власти народни бираници (посланици, познатији председници општине…);
• Задужбинари и градитељи;
• Свештеници и монаси;
• Занатлије, угоститељи, задружни часници и привредници;
• Посленици писане речи (писци, публицисти, новинари, хроничари, родословци, казивачи народних умотворина и каменоресци – каменописци);
• Ликовни ствараоци и музичари (гуслари, певачи…);
• Људи по нечему први или последњи – погибалци у ратовима, родоначелници или последњи изданци фамилија, најстарији ђаци и свршени студенти, људи необичних занимања и умешности, очеви и мајке са бројном децом, дуговеки људи – живели преко 100 година…

Величина одредница превасходно зависи од расположивих података. Најкраће су о најстаријим људима, најдуже о јунацима устанака и ратова, докторима наука и неким писцима (посебно оним који су објавили бројне књиге и научно – стручне радове). Код сваке одреднице, по правилу, наведени су извори података (архивска грађа, литература, споменици, казивања памћеника…).

Најстарији људи уписани у ову књигу су из 1476. године, а најмлађи су наши савременици.

Нико од значајних није намерно заборављен. Свакако их је више него у овом лексикону. Међутим, и поред упорног вишегодишњег трагања, о тим људима нису пронађени подаци, па се даља истраживања једноставно подразумевају.

pravoslavlje knjiga

​Књига „Правословље” написана је као практичан и едукативан водич кроз правописне недоумице, усмерен на очување језичке културе и правилност у писању. Ово је ауторски деби професорке српског језика и књижевности Монике Ружић из Лучана, а дело представља једно од најновијих издања Библиотеке општине Лучани у Гучи.

​Главни циљ књиге је подизање свести о важности познавања правописних норми и усвајање истих кроз игру и здрав такмичарски дух. Тако се уместо „штребера” постаје „шампион” у правопису.

​Намењена је свим љубитељима лепог изражавања, а посебно деци и младима којима се правопис приближава на занимљив и лако разумљив начин.

​Садржај је заснован на релевантној стручној литератури, а посебну вредност књизи даје рецензија и топла препорука др Владимира Димитријевића.

​Књига „Правословље” није само правописни приручник, већ драгоцен подсетник на то да је језик наша заједничка кућа коју морамо чувати са пажњом и љубављу. 

​Нашој драгој Моники искрено честитамо на овом сјајном ауторском дебију и желимо јој још много успешних књига и надахнутости у раду!

​Радујемо се будућој сарадњи!

vekovnik dnevnik vile milice

Како деци приближити књигу у ери дигитализације? ​Тако што ћемо им понудити садржај који их буди, интригира и спаја учење са забавом! Књига „Вековник виле Милице” аутора Немање Виторовића доноси баш то — комбинацију историје, поезије и топлог дијалога који децу води кроз авантуру сазнања.

​Аутор је из своје учитељске праксе препознао шта је деци заиста занимљиво за учење и истраживање.

​Са поносом истичемо да је управо наша библиотека издавач овог изузетног издања!

​Овом приликом од срца честитамо Немањи на његовој првој књизи и радујемо се будућим успешним сарадњама!

слика 9sm

Овом књигом Ковиљка Летић ишла је трагом Протићевих сазнања, али их је знатно допунила. Она се претходно бавила, и о томе објавила књиге, историјат школства у Чачанском крају, а потписује и један роман.

Историјат манастира и цркава у Драгачеву у 19. веку , расветљава Ковиљка Летић у овој монографији користећи превасходно архивску грађу, и неку на коју до сада други аутори нису имали на увид. (…) Сем тога, Ковиљка Летић, исписује биографије и других знаменитих свештеника и монаха.

Као што су преживели, снагом података из архивске грађе, делом и расположиве литературе, расветљено у овој књизи, коју препоручујем за објављивање.

Радован М. Маринковић

слика 8sm

Буна у Горачићима избила је у време кад је у Драгачеву цветала политичка хајдучија…
У догађајима који су изазвали буну у Горачићима учествовали су угледни људи из Драгачева. За те људе у гуњу и опанку речено је да су помало и филозофи. Били су добри говорници. Путовали су по разним земљама. Нису заборавили да и у своме времену оставе белешке, успомене и родослове. Писали су ватрене чланке и протесте у „Јавности“ Светозара Марковића, у „Трбуни“, у алманасима. Челни је био Ранко Тајсић, драгачевски трибун. Са њим су и радикалски прваци: Раде Плазина, Тиосав Јаковљевић, Миљко Протић, Алекса Милисављевић, Обрад Ћебић, Периша Вранић, Тодор Стојановић, Петар Шолајић, Миладин Пајовић, Филип и Милија Карић и многи који имају народ уз себе. На другој страни мањина либерала која слепо слуша капетана – среског и окружног, а ови опет врше вољу своје владе и двора. Драгачевом крстаре хајдуци Караџа, Солдатовић, Бркић. Лете главе. Судар је био неминован, јер општине у Драгачеву које су радикали држали ови нису хтели предати својим противницима који су их насиљем и разним смицалицама отимали…
(Политика, Београд, 18. јул 1965.)

Милисав Д. ПРОТИЋ ГУЧАНИН,
свештеник и писац

слика 7 sm

Једна једина, стална и апсолутна вредност за коју се ратовало била је слобода, и то врхунска вредност, не само за ратнике, већ за народ уопште. Он ју је непрекидно крвљу освајао, јер су му је туђини одвајкада отимали. Жудња за слободом као највећом људском вредношћу преносила се, у виду дубоких сентимената, са покољења на покољење, нагомиланим друштвеним наслеђем. Та жудња, у коју је уложена огромна друштвена енергија, учинила је од наших ратника свих времена мистичне јуришнике који су живот жртвовали у борби против оних који су претили мраком. Без појма вредности не може се разумети ни појединац ни народ, а без поседовања вредносног система нема ни зреле личности, ни зреле нације. Српски народ је, због слободе, морао да у сваком колену доказује своју зрелост и стално изнова, за слободу, сазрева…
За домовину се жртвовало на душак, слатко, без роптања. Отаџбина је била збир свих ратникових љубави и осећања, па се волела као сопствено дете, њива, ливада, жена. За њен спас животи су били јевтини…

Радојко Николић

слика 6 sm

Заогрнути чистим образом, преци Милојеви беху вредни, радишни и поштени земљоделци везани за Бога, дух и веру, са животном филозофијом утемељеном на искуству тегобних сељачких послова и дана – да никад кроз своју капију не унесу ништа туђе, што нису „одзноили“. Ова богонадахнута књига, израсла из завичајних и предачких корена и чврсто ослоњена на њихова стабла и изданке, описује унутрашњи пут преумљања и духовно узрастање грешног Милоја, нудећи одговоре на вечна питања о човековом путу од Земље ка Небу. На том путу са безброј посртања и усправљања, као неугасло огњиште најдубље мудрости и спасоносна котва у узбурканој реци живота достојанствено стоји Милојево јато – кћери Катарина, Марија и супруга Нада.

Маријана Матовић

слика 5sm

Моја казивања иду у три правца. Први, је везан за изградњу фабрике, насеља, инфраструктуре и свих делатности које чине живот. Други, је аутобиографски, а трећи се односи на ванредно стање, које је трајало 52 дана и везано је за највећу неман кроз коју је пролази човечанство, вирус короне. Некада су та три правца потпуно независна, а понекад се преплићу – да бих дочарао праву слику, свега онога што чини битисање на овом простору. Трудио сам се да што мање користим статистичке податке, изузев када су неопходни. Твоју пажњу читаоче, желео сам да продужим и кроз анегдоте из различитих временских периода. Колико сам у томе успео, најбоље ћеш знати, када ову књигу прочиташ.

Бранислав Јемуовић

слика 4sm

Моја жеља је да будућим нараштајима у фамилијама које потичу од Николе оставим у наслеђе писане трагове, о томе ко су им били преци и одакле потичу. Чини ми се да је ово неки последњи покушај када се може допрети у прошлост и када још увек има неких водиља да се та прошлост истражи. Свакако да се надам да ће моји записи бити од користи будућим нараштајима. Надам се да сам само начео родослов Николића, да ћу некога постаћи да још дубље зарони у прошлост и откопа многе дубље корене. Самим тим, сматрам да мој труд није био узалудан.

Драган Николић

слика 3 sm

Основни тон Радовићеве поезије ове збирке је туга, сета и песимизам. Песмистички тон из костићевског ближи је Пандуревићевом и Дисовом, јер је и Радовић као и они медитативан, снажно емоционалан, као и они пева о гробљу, тузи, нирвани, душевном болу.


ПЕСНИКОВА КОБ
Свете мој жељени
Веснике слутње не донеси

Трну ми очи од распећа
Шапућем лабудову песму

Испијам чашу смртну
Кад због ње мрем.


Јован Радовић

слика 2 sm

Писа се ова вековница драгачевске Турице лета Господњег 2022.
Писа у чудном времену, када је светом, Србијом, Драгачевом… свирепствовао вирус корона, који је оне који су се радовали животу испраћао у шарена села, у којима су постајали гробљанска земља.
Писа се, ипак, у име живота.
Аутори ове споменарице вековања нису рођени у Турици. Нису у њој живели. Јесу били душевно примани као гости у домовима часних људи, не само о крсној слави и обетини, свадбовању и сваком другом радовању или трајним испраћајима пријатеља Богу на истину, а опстајали у сећањима, не само срдоника и познаника, честитих, правдољубивих и радишних људи.

Аутори

слика 1 sm

СРЦЕ ЗА ДВА НЕБА

Када би човек човеку,
увек, био оно што понекад јесте,
најчеднија реч на уснама,
књига над књигама,
златни одблесак радости у очима,
сунчани дан у мислима, акорд нежности у гласу,
бакља љубави у тами живота,
онда би и Земља имала два неба:
људско и божанско.
Звездама би, анђелима
И свецима из божанске сфере
људско срце било друго небо.

Верица Тадић

petuica s

Идеју да напишем књигу о свом детињству, одрастању и школовању родила се на дан мог шездесет осмог рођендана. Славила сам га уз два бећара са гитарама, у нашој викендици на црногорском приморју. Песма, шала, лепо расположење, роштиљ, добро вино. Мој муж Раде, сестрић Душко, његова супруга Зорица и ћерка Милица. У сред весеља, порука на телефону од моје најстарије сестре, Маре.
„Драга моја сестро,
Датум твога рођења сам заборавила, али речи маме нисам ни сада: „Маро, наложи ватру, нека има топле воде у бакрачу (данашњем бојлеру). Скини маказе окачене о брвна. Ја сам их орибала, а ти их опери врућом водом и донеси кад те зовнем.“ Али, бог посла Милицу, неписмену жену и за кратко време чула сам плач детета. Отрчала сам по воду и маказе, и видела румену сестру како гласно плаче. Срећан ти рођендан и нека те бог чува, и да свако добро теби и твојој породици.“
Ово је било сећање једне дванаестогодишње девојчице. Само моја сестра може тако сликовито да напише, да би јој и најбоqи режисери позавидели. Низ моје лице потекле су сузе радоснице, а поруку чувам као амајлију.

Косана Коса Поповић

vica knjiga s

Монографија Црква Светог пророка Илије у Вичи је једна од оних одувек ретких, а за науку и свечиталачку јавност, веома важних књига, које зналачки,проверним научним чињеницама, језиком свима разумљивим, осветљавају наше, понекад недовољно видљиво, a по свему драгоцено национално и хришћанско историјско и културно наслеђе. Аутор књиге, отац Немања Матејић, уводним речима: „Црква није од овог света. Њен темељ је сам Господ Исус Христос“, читаоцу ставља до знања да је пред њим онебљена књига о онебљеним људима. И заиста је тако. Пишући о прошлости и традицији Виче писац књиге читаоцима нуди обиље научних података из археологије, историје, архивистике, етнологије и историји Српске Православне Цркве који недвосмислено сведоче о многовековном постојању и хришћанском живота на овим просторима. При томе се, да би се боље сагледала историја села Вича, наводе бројни примарни, секундарни и терцијарни историјски извори. Најстарији писани археолошки историјски извори показују да је још у четрнаестом веку на територији села Вича постојао манастир Рељевац (његов ктитор је великаш Реља). И на крају овог кратког и скромног осврта поручио бих будућим читаоцима да ову књигу написану срцем, прочитају срцем. Ако је тако прочитају, разумеће оно што сам и ја разумео: да су цркве живи живот нашега живота и да се прво сазидају на небу, па се после сазидају на земљи.”

trapavko s

Ни једна уметност не може дирнути човека у душу и срце као песма. Зато се поезија радо ствара и радо чита, изазива интензивне доживљаје, осећања читалаца, лако се разуме и дуго памте стихови и поруке. Такву поезију ствара и песникиња Катарина Тодоровић, која је у кратком временском периоду израсла у даровиту књижевницу за децу. Непрегледна је дечја машта, коју и сам песник у себи носи. Љубав у срцима не стари. Детињство је оно што нас прати до саме старости.

МАМА
Време са њом проведено
никад није грешка,
увек њено лице
за нас има смшка.
И када је весела,
и када је тужна,
срце нама отвори
ко најлепша ружа.
Није ово прича,
нити какав сан,
са мајком је срећан
деци сваки дан.

recnik dragaceva

Чување и записивање речи Драгачева се из жеље преточило у моју велику љубав. А љубав је, ко што вели апостол Павле, благотворна, она не завиди, не горди се, не надима се, она не иште своје, не раздражује се, не мисли о злу, радује се истини, она све сноси, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје. Ваљда зато моје трагање за речима и њино биљежење, вероватно, неће престати док одим овоземљем. Овај Речник је, дакле, плод те безусловне и неугасиве љубави. Он није мотивисан трком за звањима, титулама, престижима, признањима, принадлежностима. Он се ижњедрио из тежње да се сачува успомена на оне који бејаху под Сунцем прије но што се преселише у вечност. Уз прво издање сам изразио своје благодарје свима који ми, на било који начин, припомогоше у овом подухвату. Овом приликом спомињем раба Божјег Жикицу Миловановића, рођеног у срцу Драгачева, с молитвом за покој његове душе, који ми, с љубављу, дотури неколко затурених речи. Жалим што моји пријатељи који су извршили акцентовањe граматичку и лексикографску обраду првог издања Речника не могадијаху да се одазову мојој замолници1 да наставимо наше трудовање у „рату за речи“, како своју рецензију наслови др Владимир Димитријевић. Разлози које ми у својим писмима наведоше проф. др Драгољуб Петровић 2 и његова кћи, др Јелена Капустина, 3 нагнаше ме да се пришетим наука који ми преци у аманет оставише: У се и у свое кљусе!
Аутор

leceni u gucis

“У време када је 1941. године др Љубомир Љубо Поповић лечио Драгачевце и неке друге људе, не само устанике против окупатора, Гуча је била управно седиште Начелства среза драгачевског, а Драгачево је регија у западној Србији. Назив Бановинска болница у Гучи употребљаван је и после укидања Краљевске банске управе Дринске бановине са седиштем у Сарајеву, што је учињено после окупације наше земље од стране немачке оружане силе. У богатој ризиници писаних сведочанстава прошлости у Међуопштинском историјском архиву Чачак, значајно место припада једној укориченој свесци, која се чува по посебном режиму, насловљеној са: Амбулантни дневник бановинске болнице Дринске бановине у Гучи за 1941. годину. И летимичним увидом у његову суштину, уочавају се свеобухватност и аутентичност података, а специфичност је у томе што, иако је превасходно здравственог карактера, садржи и мноштво других података – о догађајима, појавама и људским судбинама, не само у Гучи, у Драгачеву, у драматичној ратној и против окупатора устаничкој 1941. години, све до међусобица и сукоба два антифашистичка покрета, четничког и партизанског, у новембру и децембру, и функционисања власти која је тада успостављана. Подаци у овом документу језгровити су, концизно исписани, али више него упечатљиви.”

2s

„Народ не чине само они који живе на земљи,
што по њој ходе и творе, него и сви мртви,
сваки на броју који у њој почива. Јер без онога
под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег
и безименог, не би било онога на земљи,
сада знатног и именитог.
Ни њиву не чини љедна летина, ни народ
не чини један нараштај.
Ливаду не чини један откос, нити уништити једна косидба…“

Ово имају на уму сви родословници. Они, снагом писаних и других источника настоје да одговоре на мноштво питања које постављају и себи, у првом реду себи:

„Ко смо и одакле смо? Ко су нам били преци који су, молитвено и свечано, у црну земљу стављали бело семе, калемили племенито воће, гајили шуту и рогату стоку, градили сваковрсна станишта, певали губованке, одлазили у свет на школовање и заснивање домова ван завичаја….”

1

Када Горњокраваричани отворе странице ове својеврсне „књиге векова“, тражиће у њој своје претке. Клизиће прстом преко низа имена од најстаријих времена па до данас, или обрнуто. А у ствари, трагајући за прецима, тражиће себе. Јер родослови нису само пуки попис имена оних наше крви који су прохујали попут ветра, у неким, за нас далеким временима. Они су, на свој начин, корен којим смо чврсто везани за парче своје земље, за део свог неба, за онај извор који нам и даје живот. Корен без кога бисмо засигурно били само једна духовна празнина, некаква гомила скоројевића и несвесног постојања, или сврхе свог овоземаљског обитовања. То је тако за оне којих се сви родослови тичу, за потомке којима је стало до незаборава и одавања почасти онима без којих ни њих не би било.

radovan m. marinkovi truboglasnice

Своја песничка надахнућа Радован М. Маринковић је посветио труби. Удружио се са звуцима трубе.
Моћи ће заједно да иду кроз народ и да га сећају, бодре и веселе на саборима и другим годетима. Оживеће поново оснивачи Сабора трубача у Гучи, трубачи које је Маринковић ценио и волео, као и други људи који су наш народ задужили. За сваког ће издушити блиставе стихове. Ми ћемо их доживљавати као живе. Сазнаћемо да трубачи нису само свирали у трубе. Били су они устаници, ратници, бунџије и ратари, сточари, воћари, камењари, ковачи, градитељи нових кућа, мајстори и других занимања. Драгачевце су пратиили у свим приликама – од рођења до гроба. Покретали су на песму и игру: „Играј, ного, ћопава, макар сутра отпала!“

ЕЈ, ДА МИ ЈЕ

Еј, да ми је…
да још једном, бар још једном,
писне труба испод Врањаче.

Еј, да ми је…
да још једном, бар још једном,
чујем расовачке трубаче.

Еј, да ми је…
та да би и нецветнице процветале,
гробље би престало да плаче,
а моје би ноге,
полетаче,
млађе неколико деценија,
ситно коло заиграле.

renik

„Овај речник родног ми Драгачева јесте уздарје мојим земљацима и свим чуварима језичког блага нашије предака, а нарочито словољубцима који принеше свој труд и љубав да ова збирка речи буде што веродостојније сведочанство о онима који пре нас бејаху, чије запретене трагове овим словаром распрћемо, еда би од заборавља отргнули њихове наде, радовања, трудове, постигнућа, патње, туге и боли, речима којима су боли исказивали.“
Милоје Стевановић

У овим златним корицама народне памети сазнаје се шта значи или чему служе аутњаци, безвркан, врањ, голубарац, дижиглава, достоверити, одврко, утрвен, крџав, овићак, сајман, олајле, засоница, заумит, злоеб, зовнут, иглени, избунгурати, заалењети, начоклешити, кувет, јолпаз, кабулити, канатити се, кеџити, кијак, клемпета, клечка, кљукопрц, крдисати, крмезли, крушац…..
Овај речник, са неким изменама, скоро истовремено објавио и Српски дијалектолошки зборник Српске академије наука и уметности и Института за српски језик (чији је главни и одговорни уредник академик Слободан Реметић). Разлика је, у 272 појма које је Српске академије наука и уметности сматрала да се не требају наћи у књизи.

lazur budueg vremena s

Верица Тадић објављује савремену поезију, хаику песме, есеје, књижевну критику, студије, приче, сентенце и афоризме у домаћим и међународним часописима и заједничким издањима. Заступљена је у бројним књижев ним листовима и часописима и заједничким књигама.
Др Милован Гочманац у овој књизи пише есеје и приказе о књигама Верице Тадић.

 

krstac s

Заинтересовани читалац има прилику да своје информације о овом крајолику допуни из публикација завичајне библиотеке у Гучи.
Хроника је настала на основу архивских докумената о Крстацу, који су доступни и познати, затим извесним истраживањима на терену и разговора са онима који што шта знају и памте, као и на основу непосредне и дугогодишње сарадње са рецензентом ове хронике Милутином Радуловићем, изврсним познаваоцем свог родног крајишта.
Са овим напоменама хронику села Крстац аутор предаје читаоцима, посебно мештанима овог села, уверен да ће књигу примити са радошћу и симпатијама, а према аутору бити са разумевањем строги и праведни.

zorica obradovi biseri due moje s

 Пред читаоцима је ризница, ковчежић у коме су бисерне перле песама које се нижу у драгоцену огрлицу различитих нијанси, од периода рођења детета, најранијих дана детињства и школских дана из перспективе детета окруженог природом у којој се мењају годишња доба која боје различите школске манифестације. Опеван је ученик који слави школску славу и доживљајно прича о сваком школском дану. Стиховима Зорице Обрадовић проговара учитељ, али и родитељ, породица. Читалац који урања у свет песничке збирке може да изображава посетиоца школи који кроз језик песме уочава како треба да поштује школска правила понашања, али и да се упозна са природом сваког ученика, његовим несташлуцима или непослушностима књизи, другарским и недругарским поступцима, правима и обавезама и тада ову поезију доживљава из перспективе ученика.
“Не рушимо мостове деци,
нека их и даље сами граде.
Њих су започели још наши преци,
а деца ће да их дораде.”

letopis puhova i lisasm

Ако се осведочени истраживачи, мајстори пера, прихвате да истраже слојевиту прошлост и осведоче наше доба у монографији насеља, онда се очекивани исход таквог подухвата на прави начин и оствари. Летимичан увид у коришћење историјске источнике-документа пронађена и у породичним ризницама, расположива литература, знакови прохујалих векова, уписаних и у гробљаше и крајпуташе, све до сведочења памћеника, онда ће бити јасно да су аутори летописа Пухова и Лиса, књижевник Радован М. Маринковић и публициста Драган Н. Николић тај одговоран и захтеван посао обавили и изнад очекивања. Потписују књигу у којој су расветљени сви значајни догађаји, појаве и судбина људи у њима у историјату ова два драгачевска села.

kola u kaoni

Век и по постојања школе у Каони, најстарије просветне установе у горњем Драгачеву, обележава се, ево, публиковањем њеног летописа. Аутори су најпре разрешили дилему о томе када су у Каони у школске клупе сели први ђаци. О томе, наиме, постоје два податка: да се то збило почетком септембра 1868., а у документима до којих су дошли аутори овог летописа, школа је у клупе примила прве ђаке годину дана касније. Парадоксално је, али тачна су оба податка. Наиме, године 1868. образован је школски одбор (мада тако није називан), који је обавио припреме за отварање ове просветне установе, а она је ђаке примила у наредној. Иначе, аутори су књигу сачинили из два дела: Славковић потписује историјат ове установе и развој писмености у Каони и околини,а Маринковић је сачинио лексикон, са подацима о значајним просветарима и ђацима који су се у свет знања упутили из ове установе. Подразумева се да је цела књига написана коришћењем богате архивске грађе.

svetionik due

Даница Радосављев Савић, просветни радник из Гуче, огласила се као песник књигом “ Кћи уморне земље“, која је објављена 2010. године. У њој је песнички сведочила о суровости међународне заједнице према нашем народу, чију је судбину и сама поделила. Нова њена песничка збирка у неколико је другачија. У 84 песме ове збирке, наша поетеса уврстила је странице дневника сопствене душе, посвећеност Богу и православљу, најплеменитијим титрајима љубави према човеку, хуманизму, доброти. Неке њене песме у том погледу праве молитвенице, посвећенице јеванђељским највишим вредностима људског бивствовања. Све је то исказано узвишено и молитвено, плени срце сваког човека, па ће, несумњиво, пленити добротом у сваког читаоца.

posveenice svetom savi

 “Посвећенице Светом Сави“, нова књига песама коју потписују Ника – Никола Стојић и Радован М. Маринковић, различито певајући на исту тему, најпре подсећа на молитве Светом Сави, које оба песника изричу као молбе овоме великом и аутентичном свецу српског народа. Колико се зна, Стојић и Маринковић, наши сабораши, први су српски песници који су о Светом Сави објавили посебну песничку књигу: узвишену, молитвену, химничну, посвећену нашем највећем духовнику, просветитељу, књижевнику, дипломати, државнику, инспиратору и првоучитељу наше, српске православне духовности. Аутори и издавач на стваралачки начин доприносе обележевању осам векова аутокефалности Српске православне цркве.

Савин гроб у Милешеви

И празан,
Свети гроб у Милешеви манастиру
зубља је наших векова.
У његовом анђеоском миру
глас молетвених благослова
вечи наду у божанско спасење
за свако српско светосавско поколење.

Радован М. Маринковић:

via i krivaa

Славковић и Маринковић, исписали су историјат ових драгачевских насеља, којима је , судећи по знамењима прошлости, живот у континуитету трајао од праисторије, до нашег доба. Истина, неки векови су затамњени, али сачувана предања одводе трајање живота у овим насељима у далеку прошлост. Подсетили су и на знамените људе из ових насеља, све од легендарног Реље од Пазара, од кога су сачувани остаци његовог двора. Нису заборавили ни чињеницу да се део данашње Виче, по називу гаји, помиње и жичкој повељи краља Стефана Првовенчаног. Да друге не помоњемо, а то је читава галерија истакнутих Вичана и Кривачанаца. Нема никакве сумње да ће ова монографија бити драгоцена дружбеница, не само Вичана и Кривачанаца, већ и њихових потомака, али и других знатижељника.

iz gue se truba uje

Ника – Никола Стојић, песник, сакупљач народног духовног бисерја и вајар, добитник поред других одличја, Вукове награде и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије, за живота се неизбрисиво уписао у културну историју Драгачеваца. . Најновија његова песничка књига, на коју указујемо, посвећеница је труби, трубаштву, мајсторима трубе, саборашима. Узвишено, он их, песнички надахнуто, незаборавом овенчава. У књигу је уврстио и неке раније објављене песме додајући их новим. Поред песама у књизи су место пронашле саборске анегдоте трубача .То су мајсторски обликоване документарице, које попримају свељудска значења и зачења, све до симболичких. Та симболична универзалност осуђена је на – трајање, што је осуда коју сваки стваралац очекује.

ДРАГАЧЕВСКИ КРАЈПУТАШ

Када Драгачевац падне за слободу,
камени биљег му крај пута подигну.
Са једне стране уклешу му
пушку слободарку,
са друге,
– трубу златоусту.

Ника – Никола Стојић

tugovanke

Збирка песама Нике – Николе Стојића, у којој аутор слика минуло време, али и наше доба: закатанчене куће нахерених кровова, разваљене плотове, опузле ратничке крајпуташе, чије епитафе надахнуто допева и тако их, као драгоцена сведочанства, чува за будућност. Али, не напушта га ни нада – да ће овај народ трајати докле год буду брујала црквена и манастирска звона од Гуче преко Српске свете горе, Овчарско – кабларске клисуре, до Дечана и Хиландара и док се буде, не само на сабору у Гучи, гласила сватовска и саборске српске трубе. Дакле, поручује песник Стојић – ИМА НАДЕ, не само да се она снива, јер на виталност овог народа почива.

Путнику кроз Драгачево

Путниче, намерниче,
стој, постој.
Погледај:
пред тобом
накривљени
камени биљези
оглашавају се
мудрошћу и лепотом.
Читај и памти.
Биљези неће дуго:
време их брише,
гризу травуљине
и љути мразеви,
круне, осипају
црне олујине.
Стани, ослушни…
Чућеш чекић и глето:
то је устао
Радосав Чикириз,
каменорезац из Ртију,
глувари Драгачевом
и брани,
као најрођеније,
своје камене
гробљаше
и крајпуташе.

skolasm

Навршило се 150 година од како је у Горачићима отворена државна школа, али и седам година од како ђаци уче у њеном издвојеном одељењу у Драгачици. И, то је било повод да буде објавњен летопис ове васпитно – образовне установе, који потписују њени бивши ђаци и наставници Радован М. Маринковић, Зоран Маринковић и Зорица Новичић. Није мимоиђена ни проватно – црквена школа која је у Горачићима радила више од једне деценије од 1835. године. Користећи изворну архивску градњу и расположиву литературу аутори су сачинили исцрпан летопис ове установе указујући на њену мисионарску просветанску улогу у развоју писмености и знања у Горачићима, Губеревцима и Живици, селима из којих прихвата ученике. Не изостају ни краће биографије просветара и бивших ђака који су понос ове установе: ратни јунаци и војни комеданти, истакнути ствараоци најплеменитијег кова, све од доктора наука и универзитетских професора. Уз све друго, књига је богатo илустрована документима и фотографијама.

vekoplovi kaone

Осведочени хроничари и књижевници Драгачева, публициста Зоран Маринковић, Радован М. Маринковић и Јовиша М. Славковић даровали су нам још једну монографију богате документационе основе, насловљене са „Векоплови Каоне и Властељица“. Умешно користећи примарне историјске изворе (документа, литературу и казивање најстаријих памћеника) успели су да прате живот људи у ова два драгачевска насеља од праисторије до нашег доба. Приказали су економске, политичке, друштвене и друге прилике у којима су људи бивствовали и опстајали чувајући родну груду, војевали и слободарили, обрађивали земљу и неговали стоку, склапали бракове, рађали децу, женили их и удавали, славили крсну славу, душевно дочекивали у својим топлим домовима сваког намерника, бранили живот од смрти, испраћали Богу на истину своје најрођеније. Били су градитељи домова, храмова и друмова, неки се школовали и одлазили у бели свет, постајали знамените личности – и ратници, и сваковрсни умни ствараоци.
Нема никакве сумње: књига „Векоплови Каоне и Властељица“ биће драгоцена дружбеница, не само Каонцима и Властељичанима, већ и другим знатижељницима, а историчарима основ за сачињавање ситеза о прошлости и нашем добу у Драгачеву и земљи Србији.

retorika svetlostism

Милијан Деспотовић, „Реторика светлости Верице Тадић“, Библиотека општине Лучани, Гуча, 2018.
Верица Тадић једини је савремени књижевни стваралац из Драгачева о коме су објављене чак две обимне књиге. Прву потписује критичар и историчар књижевности др Милован Гочманац, другу песник Милијан Деспотовић. Ова друга управо је изашла из штампе. Оба аутора високо оцењују обиман стваралачки опус Верице Тадић, песника, прозног писца, афористичара и есејисте. И док др Гочманац анализира, процењује и оцењује књиге Верице Тадић, Деспотовић не заобилази ни њена остварења публикована у листовима и часописима, па и преводе на више страних језика. Све у свему, Деспотовићева књига свеобухватнија је пошто садржи и основне биографске и библиографске податке Верице Тадић.

milatovicism

Радојица Калајџић, машински инжењер по струци, упустио се у изучавање микроисторије, како би расветлио повест свог родног места. Милатовићи, драгачевско село, како стоји у наслову овог рукописа, добило је заслужену историју захваљујући прегнућима и знатижељи аутора. У уводним целинама Калајџић се осврнуо на просторно и временско ситуирање сеоског атара и шире околине и то од Римског и Византијског царства, преко немањићке Србије, па до турских освајања и периода вишевековне османске власти, све до обнове српске државе почетком 19. века.

djera u dragaevusm

Аутор ове књиге Немањино завештање испуњава загледаношћу у прошлост Ђераћа, сведочењем о нашем добу, али и са порукама наде за будућност.
Уједно, не само сачињавајући родословне таблице са именима предака и данашње генерације, аутор оповргава мишљење оних који кажу да је Ђераћ мајушно сеоско насеље у Драгачеву, које нема историју, али му се не може оспорити богата прошлост, од првог помена овог насеља, не само када је, потом, село обновио радоначелник Матијаш са потомцима.

dragaevo ruomsm

Научна монографија Јелене Јоковић, под називом “Драгачево ружом ограђено“ (репертоар и стил извођења драгачевских певачких група лучанске општине), базирана је на материјалу који је ауторка бележила током теренских истраживања, вршених у више наврата од 2015. године. Спроведена испитивања, која су заједничким делом мотивисана и пореклом ауторкине породице из овог краја, резултирана су богатом и разноврсном грађом, о чему сведоче бројни нотни примери (укупно 121) у прилогу рада.

stanovnistvo

Људи од свог постанка настоје да што боље упознају простор на коме живе. Варљиво је и простодушно веровање да смо потпуно упознали историјско богато тле Драгачева и да је циклус његовог истраживања окончан. Кретања и промене тако су брзи и динамични да је потребно стално допуњавати стечено знање. Због тога сам уверен да ће публикација „Становништво Драгачева од половине ХV до друге деценије XXI века“, која представља прворазредне историјске изворе, унети више светлости у нашу прошлост, употпунити наша сазнања и пружити могућност за проучавање порекла становништва, социјалне структуре, демографије драгачевских насеља, административно – територијалних промена, организације власти у овом крајишту.
Књига има два дела. Први део обрађује: административно – територијалне промене, које су вршене на подручју Драгачева и изложене су хронолошким редом, почев од успостављања турске власти – 1459. године до данашњих дана, тако да се за Драгачевце може рећи да су живели у пашалуку, санџаку, нахији, кнежини, округу, капетанији, сердарству, области, бановини, срезу, региону, округу, општини – до месних заједница; затим порекло становништва Драгачева, односно време и правце његовог досељавања, као и староседеоце који су на овом простору живели и пре 17. века и пописе становништва и домаћинстава у XXI и XX веку, са миграционим и демографским карактеристикама овог краја.
Други део књиге обухвата 49 насеља Драгачева (36 у општини Лучани, пет у општини Ариље, три у општини Пожега, три у општини Ивањица, једно у општини граду Чачку и једно у општини граду Краљеву), обрађујући топониме, односно језички и историјски настанак имена насеља, пописе становништва (са именима и презименима) из дефтера, од најстаријег из 1476. године, преко 1572. до 1863. и статистичких пописа од 1921. до 1991. године; затим порекло становништва (старинце и досељенике) и пописе свих родова, односно фамилија крајем XX века, тачније 1996. године, знаковима су обележене староседеочке и досељеничке породице.

nestasko

Каћин дар је дар песника за децу и у потпуном је сагласју са васпитачким позивом који је одабрала за себе. Она се креће и расте ношена јаком струјом књижевности за децу родоначелника Змаја са једне стране, а са друге стране, пише у духу народне традиције.

Песме често имају лирску фабулу, засноване су на анегдоти и говоре о реалном искуству и детињем доживљају стварности.

kameni pamcenici

Још једна значајна књига о Горачићима. Књига о мртвима. Енциклопедија о мртвим Горачанцима, који годинама и деценијама леже по гробљима овог села: заједничким, џематским или фамилијарним. Леже на подјеличким бреговима, занемарени и готово заборављени. Многи векују у шипражју, трњу и травуљинама. Гробове им више нико готово не посећује.
Свеће им не пали сем на задушнице. Помрли су многима потомци или су се раселили, па у Горачиће ретко долазе. Прађедове и ђедове нема ко да чује. Нема ко ни биљеге да им чита и са њих корисне савете усвоји. Занемаривши, тако, њихове биљеге и епитафе, покољења и не знају ко су им преци били. А многи од њих обележили су своје време као устаници, бунџје, ратници, власни људи, мајстори, културни и просветни радници, домаћини, задругари… Били су путовође. Уместо да се њима дичимо и поносимо, ми им ни имена нисмо упамтили, а о делима да и не говорим. Захватила нас река пролазности. Памет нам је попила дневна политика.
Међутим, Горачанци данас треба да се радују. Добили су књигу која ће их поново повезати са прошлошћу – поново дубоко укоренити. Родољубље, херојство, правда и човекољубље нису категорије од јуче. Све то наследили смо од предака и треба да пренесемо млађима.

kamena knjiga gucana

Ово је камена књига Гучана. Књига чије су странице испунили записи са камених биљега значајних Гучана. Записи су аутентични. Сачуване су све старе речи и изрази, које су мајстори каменоресци у камен уклесали. Испод сваког епитафа записана је и моја песничка допевка. Скромна, али корисна. Са подацима који нису унети у епитаф. Тако су се и епитафи и допевке претворили у нову врсту поезије, какве није било у српском песништву.

Највише је епитафа са споменика устаника, бунџија, ратника и власних људи, јер су они најбројнији по свим гробљима. Има и записа са споменика женама, али далеко мање…

Ника – Никола Стојић

dragacevski izrazi teodora kostic

Шта значи кад Драгачевац „дигне у славу“ са неким?
За кога се каже да је погузијаш?
Ко су кондураши?
Како се понаша неко ко је узвионуо?
Ко је веселник?
Зашто се за некога каже да је мустра?
Ко иде да окади и кандила по селу, а није свештеник?
Шта су годети?
Ко су кромпираши, а ко купусари?

Све то и још много више налази се у књизи „Драгачевски изрази“ која казује о значењу израза који се говоре у овом крају, нуди духовите примере како се ти изрази користе и илустрације тих ситуација.

Теодора Костић

umetnost na tlu dragaceva
Истражујући неизмерна и разноврсна богатства Драгачева, више од четири деценије, дошао сам до сазнања да истакнути стручњаци – историчари, археолози, етнолози, историчари уметности, ликовни критичари, уметнички фотографи нису искористили могућност да своје разасуте појединачне научне радове, који се односе на драгачевско духовно уметничко стваралаштво, објављиване у зборницима, изворницима, часописима, стручним новинама… интегришу у један издавачки заједнички подухват. Тиме би уметност (сликарство, скулптура) на тлу Драгачева била хронолошки обједињена у један зборник, што ме је и иницирало да покушам приредити ову књигу.

Стваралачки занос био је одувек моћан и жив на овим – драгачевским просторима, па је током векова, створио једну слојевиту културу ретке лепоте, сјајне разноврсности и великог богатства.

Појединци – знани и незнани у овом поднебљу, изградили су величанствене споменике поноса – храмове, а у њима велика уметничка достигнућа – фреске и иконе, што се посебно односи на манастире Тројице и Сретење под Овчаром, као и на цркве Св. Архангела Гаврила у Гучи – каонску која је посвећена Усекованију главе Светога Јована, затим у Тијању и Прилипцу. То је умногоме учињено снагом воље и уметничког дара посебно истакнутих и цењених уметника – иконописаца Петра Николајевића Молера, Јанка Михаиловића Молера, Сретена Протића и Јање Молера (Јована Стергевића).

Ликовне представе указују на главне особености надгробног уметничког израза на гробљима читавог Драгачева, где се потврдило сликарско умеће драгачевских чикириза.

Када се говори о сликарству крајем ХХ и почетком ХХI века у Драгачеву, увек се с правом мисли на стваралаштво домаћих сликара, који су оставили трајан печат на развој сликарског схватања не само у Драгачеву већ и у знатно ширим границама.

Указала ми се сада, по први пут, могућност да се у интегралном виду, на овај начин, обратим широј култури јавности, у настојању да се изворна уметничка баштина Драгачева представи у историјском континуитету што нас повезује са прошлошћу, а у складу са погледима на свет у очекивању богатије и срећније будућности.

У Гучи, 2016.
Аутор и приређивач
Јовиша М. Славковић
kamena knjiga gucana

О Ники Николи Стојићу, који је рођен 1930. године у Гучи, се доста зна, јер је много пута, у јавним средствима информисања, представљен широкој јавности, која је, читајући и његове књиге и у непосредним сусретима са њим, дошла до интересантних сазнања о овом скромном и изузетном човеку који нам деценијама уверљиво враћа наду у то да људи и свет могу бити бољи него што јесу и да за човека никада није све изгубљено…

Јовиша М. Славковић, Радмила Милетић
Свеска друга
од 2005. до 2006.

okamenjeni majstori

Oкамењени мајстори

„Читасмо по неко мајсторско писмо,
Тужни што до свих дошли нисмо.
Молимо да их, мудрије од наших, главе
алаткама духа дично славе
на сваком Черговишту и Гротници,
где их сведоче каменици…
И да их потомци не забораве.“

Радован М. Маринковић
Ника – Никола Стојић

eonski grafiti

Ни у шта нисмо тако сигурни, као у свој, унутрашњи, свет. Све друго нас може преварити, изневерити, обезвредити, али тај свет – никада. Можемо га увек улепшавати и оплемењивати толико и тако да надраста све неправде и поразе. Само кроз тај свет растемо до бескраја. Зато су и најбитнија она неба која у себи носимо. Неба љубави, неба речи, неба музике и свих осталих уметности. И неба сваког новог дана.
… Ко уме да слави и туђе победе, живи више живота.

Верица Тадић

ljubav i ono drugo
Прича у роману Љубав и оно друго компонована је тако да се одвија кроз парадоксе, обрте и симболе, семиолошка и семантичка израстања и надрастања; кроз градације и надградације…

Милоје М. Ракочевић У исповиједном разговору покреће се питање које су етичке границе у односу мужа и жене и у коликом су складу, или нескладу, емоционално и етичко.

Јован Стриковић
vekopisi kotraze, belog kamena, vuckovice i psanika
Ова књига није пуко обележје вековања житеља ових села, не само споменица знаних и безимених, већ подстицајница за све часне и побожне мештане – мужеве, њихове супруге и њихову децу – да наставе ход путевима предака. Јер, знано је, изустила је једна умна српска глава древну мудрост – да је судбина наших очева и мајки у нама, наша судбина у вашим потомцима.

Са тим племенитим намерама писа се ова повесница Котраже и суседних села у Драгачеву лета Господњег 2015. Аутори су је исписали чедна срца и у границама својих стваралачких и умних способности.

Аутори су свесни чињенице да ова хроничарка није завршена. Дописиваће је и будући житељи ових села, наравно и нови истраживачи.
kad reci sanjaju verica tadic

Будући и сама песник, Верица Тадић стрпљиво, суптилно и надахнуто урања у најдубље меандре духа значајних српских књижевника и уметника, доживљавајући њихове креације као своје сопствене, продубљујући их и богатећи новим мислима и значењима. Специфичност ових есеја је у томе што то нису формалистички огледи, већ истинско слово љубави у коме се филос претвара у софос.
Предајући се приказаним делима искрено, на моменте чак и страсно, ауторка нам дарује искре љубави и мудрости, од којих би свака могла бити сентенца за себе, достојна антологијског избора. То су оне велике и дубоке мисли које не губе од своје лепоте и величине ни у свом фрагментарном изразу, и које својом сопственом енергијом зраче истину и када су сасвим саме.
Друга значајна одлика ове збирке, али и читавог Тадићкиног стваралаштва, јесте изванредна ерудиција, која је, срећно спојена са њеном медитативном и сензибилном природом, изнедрила особен глас и препознатљив руопис у новијој српској књижевности.

Из рецензије мр Маријане Матовић

guca u tajnim americkim depesama

Понекад ваља, због небеске правде, након кратког памћења и ненамерне спремности да се огрешимо о људе, неке ствари ставити на папир. Зато кроз ове странице које следе путују нејака дечица драгачевска из шездесетих година прошлог века, уметници на труби којих се више нико не сећа, мамурни саборски свет опијен звуком и тескобом дана, вредне конобарице и продавачице иза тезги и врелина августовске ноћи, после српског првенства за трубаче коме нема на свету равног.

Све то стало је у извештаје „Политике“ са највећег народног скупа у држави, у дописе које је од почетка овог века својом руком и главом састављао Гвозден Оташевић, новинар те куће, и друг наш. Успут је, са сваким новим Сабором, све више и он постојао Драгачевац, веран сељаку са ових брда и одан приредби о којој прича васељена. То му, можда, неће добро доћи за биографију, али шта да се ради.

Хвала и њему и „Политици“ за ове памтљиве текстове, благодарни морамо бити и Библиотеци општине Лучани у Гучи која је одлучила да их штампа и од заборава одбрани.

Јовиша Славковић

prosvetljenje proslosti
На Богићевића (Чибовом) брду у Горњој Краварици откривено је прво и засад једино средњовековно гробно обележје – стећак у чачанско-драгачевском крају. Мраморни споменик је у виду сандука гробне величине и без икаквог текста. Са западне, заправо чеоне стране стећка урезан је латински крст а на лицу „дједовски“ штап који симболизује највишег великодостојника некадашње босанске (јеретичке) цркве, ранга православног епископа (владике) или католичког бискупа.
Претпоставља се да је у питању један од двојице синова заборављеног имена (вероватно Радосала) претпоследњег босанског краља Стефана Томаша и његове прве жене „низког рода“ Војаче. Њих троје је краљ под притиском властеле протерао са двора у Јајцу 1444. године, да би се неко време после тога преко Фоче Радосал обрео у овом крају, тада јединственом селу Краварић и примивши православну веру преминуо око 1470. године, оставивши потомство. То су данашњи Томашевићи, Перовићи, Кнежевићи, Илићи, Радичевићи и други у обе Краварице и још неке фамилије широм Србије, којима је заједничка крсна слава – Стевандан.

Милинко П. Милекић
Доња Краварица
IV књига
pisci iz dragaceva
У ову књигу – лексикон уврштени су био-библиографски подаци писца: песника и прозаика, публициста и новинара, преводилаца, хроничара и летописаца, писаца ратних дневника, сакупљача народног духовног твораштва, родословаца и каменописаца.
Основни критеријуми били су : да су рођени или дуго живели у Драгачеву, а потписују ауторске или приређивачке књиге или запажене прилоге у чацописима, листовима и електронским медијима. Изостају научни радници, сем оних који су се бавили публицистиком (писци историографских дела, хроника, родослова, већих новинских прилога…)… Уз биографске податке, за сваког су пописане објављене књиге, не и прилози у часописима и листовима. У лексикон су уврштени и ониa који су објавили или им је посмртно публикован спис значајан по садржини, не и по обиму. Али, и они чији су списи сачувани у рукопису, али и доступни јавности, или у их користили, као извор података други посленици писане речи. У посебном прилогу су каменописци – клесари надгробних споменика који су у гробљаше и крајпуташе уписивали опширне податке о покојницима; они нису користили папир за писање, већ – камен, више пешчар, него студенички мрамор. Они су биографи и хроничари. Аутори нису сигурни да су овим лексиконом обухваћени сви писци из Драгачева, не само новинари, чији су текстови расути у многобројним штампаним гласилима. Заправо, аутори верују да је тих мајстора писане речи свакако више него што је тренутно њима, ауторима ове књиге, било доступно. Међутим, ваља нагласити да нико није намерно изостављен. Значи: будућим истраживачима остављено је да тај посао обаве, који никада неће бити завршен.
Радован М. Маринковић, Зоран Маринковић
kamene knjige radosava cikiriza

Радосав Чикириз, вероватно најпознатији самоуки каменорезац Србије, био је син Сретена Томе Радовановића – Крсмановића, доселца из села Трудова у Старом Влаху у селу Рти у Драгачеву. Поред ова два презимена, Сретен је увек додавао “иначе Чикириз”. Био им је трећи син. Старији од њега били су Јанко и Радисав, а млађи Паун. Пописане књиге из Србије из ХIX века говоре да су били добростојећа породица. А и он је спомењарењем добро зарађивао: бољи споменик је имао цену боље краве или ливаде. Сва трагања о месту и години његовог рођења нису дали резултате: нема га забележеног ни у црквеним, ни у манастирским књигама. Оно што је својим трагањима открио Радојко Николић и објавио у својој драгоценој књизи Каменорезац Радосав Чикириз (Горњи Милановац, 1989), то је – да је, у време пописа становништва Србије 1863, пописан као четрдесетогодишњак. Лако пада у очи да у својим потписима никад није уписивао као презимена Радовановић и Крсмановић, већ увек Чикириз. Можда су му прва два била дугачка за писање, па је узео треће – краће. То је учинила и читава његова фамилија. И данас сви носе презиме Чикириз. Тиме је задао главобољу свим истраживачима његовог живота: проти Милисаву Д. Протићу – Гуча-нину, Бранку В. Радичевићу, Радојку Николићу, Радомиру Станићу, Радовану М. Маринковићу, Зорици Ивковић, Боси Росић, мени и свима другима који су о њему писали. Нико до сада није дешифровао ту загонетну реч – Чикириз. Остало је непознато да ли она означава занимање, надимак, или нешто треће. Сва трагања у нашем и у језицима источних народа (турском, арапском, персијском) нису дала резултате. Зна се: није се женио. Старао се о породицама своје болешљиве браће, која су рано умирала.

Спомен брату

Овде почива раб Божи
РАДИСАВ ЧИКИРИЗ из Ртију
поживи 55 г.
умрое 12. Марта : у 1875. г.
споменуга Јовић син его.*
Осредњи спомен Радосављев
није на гробљу, где Чикириз леже.
Као да га за њих
ништа родбински веже.
Зашто Радисав почива усред ливаде,
нико не рече и не дознаде.
Бог нека му прости
његова сагрешења
и нека се понекад сете
Чикиризи и његовог имена.
Почивај у миру,
Радисаве.
2009. С.

* Рти, Чикиризи. По неким подацима, Чикириз је престао да клеше споменике крајем 1864. године, па се верује да је тада умро. Међутим, по облику, начину клесања, простору за уписивање епитафа, словима, бордурама и вињетама, и ово је његов рукорад. Ако није био жив, онда је споменик клесао неки од његових подржавалаца.

ispovest djordja iz rastovca
Белешка о писцу: Чедо Недељковић рођен је 1932. године у Негришорима (Драгачево). Био је учитељ, професор књижевности, новинар, уредник Београдског школства и Ревије образовања. Писао је козерије и текстове о образовној проблематици. Уредио је зборник Путеви образовања – страна искуства. Ово му је други роман. Оба његова романа – први, Милисављев именик, а и овај који је сада пред читаоцима, награђени су на конкурсима фондације Драгојло Дудић. Живи у Београду, а срце му је у Драгачеву.

Извод из рецензије:

Особена је метафорична последња порука главног лика романа, према његовој жељи исписана на растовачком надгробнику: “Сваки човек је грешан.” Она његовом животу и поступцима, претежно карактеристичним за савременог и материјалним успехом опчињеног човека, даје предсмртно сазнање које садржи и неке особености схватања дужности и људске части трагичних античких хероја: удес, сазнање, искупљење.
Петар Марјановић

Недељковићев роман је убедљиво сведочење о времену и људима кроз чије кошмаре и снове се, у својој драматици, одсликавају животи, хтења, победе, порази, наде и заблуде активних “судионика” историје у распону од шездесетих година 20. века, па све до драматичне смене векова.
Миодраг Д. Игњатовић
guca kroz vekove
Ово је Гуча
НАЗИВ
Занимљиво је како је настао назив Гуче. Постоје три легенде, које се преносе сa колена на колено. Једна је да је назив насеља настао од глагола гучити се. Наиме, народ се гучио у збеговима и прикривао од турских зулума.
Друга се односи на словенски топоним, изведен од речи гудац – свирач на најстаријем гудачком инструменту – гуслама. Извесно је да су најстарији Гучани појали и гудили на овом музичком инструменту.
Трећа легенда је најприхватљивија: Засеју људи житом поље крај Бјелице. Када је оно узрелило, на њега се наваде голубови (гугутке). Људи их стану плашити и терати – да им не би све жито позобали. Голубови одлете, па се брзо врате, гугућући: „У Гучу, у Гучу!“
По њима поље крај Белице, и брда око њега, назваше – Гуча.
Први званичан помен Гуче налазимо у турском катастарском попису, обављеном 1476. године.
snevanke

ЈАСМИНА ПОПОВИЋ (девојачко Петровић) рођена је у Београду 25. маја 1961. године. Специјалиста је физикалне медицине и рехабилитације. Ради у Дому Здравља у Лучанима, који је у саставу Здравственог центра у Чачку.
Дугогодишњи стручни сарадник Медицинске школе у Чачку. Удата је, има двоје деце. Ово је њена друга књига песама.

ВОЛЕО БИХ

Не волим што сам се родио после брата,
Па ме сви пипкају, гњаве, штипкају, даве:
Потрчи ! Скочи ! Донеси ! Однеси ! Најмањи јеси.
Не волим што сам најмањи,
Па ми сви савете деле и памети уче:
Сачекај ! Стани ! Има времена !
Не жури ! Још си мали.
Не волим ни кад се брат старији
Важан прави, па ми каже: ‘Ајде бежи !

pedagoska
У књизи су приказани текстови везани за просветну делатност: прикази, реаговања, ставови, коментари и модели обраде неких наставних јединица које је аутор објављивао током више година у разним листовима и часописима.
Наслови појединих текстова објављених у часописима остали су исти и у овој књизи, док је код осталих наслова дошло, углавном, до делимичне или потпуне измене.
Текстови нису поређани по хронолошком редоследу, тј. онако како су објављивани у листовима и часописима, већ према тематској логици.
donja kravarica

Реч аутора
«Бог од нас не очекује више него што можемо, а ни мање»
(Патријарх Павле)

Наравно ова се изрека односи на сва занимања у овом кратком овоземаљском животу. Та идеја водиља подстакла ме је да напишем ову књигу. Да објасним садашњим и свим наредним генерацијама ко су и шта су били њихови родитељи, дедови, прадедови…
Надам се поштовани читаоци да сте прочитали моју прву књигу ове опширне хронике нашег села. Из ње сте могли дознати да су наши далеки преци овде досељени и свили своја породична гнезда у једном брдовито – шумовитом, али надасве лепом и за живљење привлачном драгачевском селу, смештеном са обе стране реке Краварице по којој је насеље и добило име. Сазнали сте о његовим потесима, рељефу, водотоцима, земљишту, имањима, старинама, путевима, становању, ношњи, водоснабдевању, осветљењу, привредној производњи и преради.
Сад је пред вама друга књига у којој ћете можда наћи одговор на питање ко су били Ваши преци, чиме су се у животу бавили и још по нешто. Такође и о ономе да ли су у свом животном и радном веку и занимању постигли оно што су желели и могли.
У свему написаном су, као и раније, коришћени многи историјски извори. Трудио сам се да испричано буде подкрепљено подацима преузетим из разних књига и докумената, казивањем старијих памћеника и самих актера догађаја, као и мноштвом старих и нових фотографија објеката и личности.
Захваљујем се на помоћи у било ком виду свима, које овог пута нећу посебно именовати, а такође и Вама који намеравате да прочитате ову књигу.

У Доњој Краварици
На Св. Георгија Чудотворца,
30. новембра 2009. год.
Аутор

goracicka buna
Буна у Горачићима избила је у време кад је у Драгачеву цветала политичка хајдучија…
У догађајима који су изазвали буну у Горачићима учествовали су угледни људи из Драгачева. За те људе у гуњу и опанку речено је да су помало и филозофи. Били су добри говорници. Путовали су по разним земљама. Нису заборавили да и у своме времену оставе белешке, успомене и родослове. Писали су ватрене чланке и протесте у „Јавности“ Светозара Марковића, у „Трбуни“, у алманасима. Челни је био Ранко Тајсић, драгачевски трибун. Са њим су и радикалски прваци: Раде Плазина, Тиосав Јаковљевић, Миљко Протић, Алекса Милисављевић, Обрад Ћебић, Периша Вранић, Тодор Стојановић, Петар Шолајић, Миладин Пајовић, Филип и Милија Карић и многи који имају народ уз себе. НА другој страни мањина либерала која слепо слуша капетана – среског и окружног, а ови опет врше вољу своје владе и двора. Драгачевом крстаре хајдуци Караџа, Солдатовић, Бркић. Лете главе. Судар је био неминован, јер општине у Драгачеву које су радикали држали ови нису хтели предати својим противницима који су их насиљем и разним смицалицама отимали… (Политика, Београд, 18. јул 1965.)
Милисав Д. ПРОТИЋ ГУЧАНИН,
свештеник и писац
legende guce
Тешко је писати о људима у времену који су иза нас. Увек човека понесе нека романтична слика везана за безбрижност, можда младости, можда једноставности времена када су вести путовале, а људи живели.
Тако је и са овом варошицом. Неколико улица, једна река, а много успомена. Неко је ту рођен, а неко дошао, неко учен, неко приучен, неко са манирима, неко са здравом мудрошћу, а сви заједно у раду, доради, стицању, мудрости и мудријању, у јединственој игри на коју нема клађења. Од нечега је све почело. Свак са својим теретом на плећима, истинама и лажима, али и неким чудним пркосом, проистеклим ко зна одакле и од кога. Мирис врућег сомуна, мекеки, печења и моце преливао се преко уморних калдрмских улица. Клакери у леденим коритима, плажа на Белици, уранци на Локви, клавир у башти „Драгачева“, посластичарница, млечни ресторан, прва самопослуга и прва корпа наших разлика, успомене су које буде сласт у срцу. Вашари, сабори, певачице на столу и рабаџије под столовима, опанци шиљкани, лепиње са кајмаком у мусавим устима, ћавапи на бонове, звонцаре и фрулице, лепотице и недостижни, вере и невере, преувеличавања, део су многих одрастања. И у свему томе су људи који су сваки на свој начин обележили време, неко радом, неко нерадом, неко мудрошћу, а неко снагом, неко храброшћу, а неко посртањем. Али су сви имали нешто заједничко: љубав према вароши, животу, својатање, играње срцем и на терену, и у чаши, и у кући, огољеној истини. Љубило се тајно, а псовало јавно, размењивана су мишљења преко стола и улице. Смишљане ситне пакости и прикриване велике. О крупним стварима се шушкало, али никад „у главу“, јер може да се разбије. И то све некако са душом. Време када су се знала правила, када је чврга била знак добре намере, а поздрављање на улици знак доброг васпитања, време је када се могла препознати људскост и љубав. Ваљда је све било препознатљивије.
Како је ко одлазио, тако су остајале приче, неке истините, а неке не. Али све су надживеле време у коме су настале, подсећајући нас на то да нас као људе повезује нешто више од статуса, славе, краткотрајних опијености моћима. Овде се моћ никада није памтила, али душа јесте. Покушајмо да не заборавимо!

Наталија Дарковић
antologija izvornog narodnog stvaralastva
Белешка сакупљача
Прва збирка изворног стваралаштва изашла је 1971. године. Издавачи су били Дом културе и Сабор трубача у Гучи. У њој је објављено 276 лирских и пет епских песама; десет здравица и осам бајалица. Књига има, поред белешке сакупљача, именика казивача, речника мање познатих речи и фреквентни речник. Друга збирка штампана је 1973. године. Издавач је био Дом културе у Гучи. Она садржи 13 епских и 310 лирских песама; две здравице, два приказивања прилога на свадбама, четири бајалице и две тужбалице. На крају књиге налазе се: белешка сакупљача, именик казивача и речник мање познатих речи. Трећу збирка изворног стваралаштва издао је „Графичар“ – Чачак, 1986. године. У њој се налази: 186 лирских песама, три здравице, једно приказивање прилога на свадбама, 64 пословице, 25 легенди и девет прича. И она има белешку сакупљача, именик казивача и речник мање познатих речи. Четврта збирка изворног стваралаштва штампана је 1995. године, има 334 лирских и 18 епских песама; 18 легенди, седам прича, 15 шала-анегдота, 12 обичаја, 70 пословица, осам брзалица, 15 загонетки, 20 клетви, 35 веровања, као и прилог о крвном сродству. Као и претходне, има белешку сакупљача, именик казивача, уз тумачење мање познатих речи.
Антологија садржи грађу која је, делимично, објављивана у књигама, часописима и листовима, као и ону која се сада први пут штампа. За такву књигу сам се одлучио из два разлога.
Први је што старих збирки више нема ни по библиотекама, а потреба за њима се и даље испољава. Ради тога сам одлучио да направим нову књигу, у којој ће се налазити најбоље из старих мојих збирки, допуњено новом, разноврсном, до сада не објављиваном грађом.
Верујем да ће таква књига најбоље сведочити вредности свеукупног усменог књижевног стваралаштва народа Драгачева. Други разлог је да би ученицима по школама антологија на овај начин омогућила лакше изучавање усмене народне књижевности у оквиру завичајне наставе. Ово је пета антологија изворног стваралаштва која по садржају је идентична претходном издању. Са овом збирком би се завршило објављивање и штампање највреднијег од онога што сам у свом педесетогодишњем истраживачком и сакупљачком раду забележио са усана народних певача и казивача по селима Драгачева.
biografski leksikon

У овај лексикон уврштени су биографски подаци о значајним или понечему занимљивим личностима:
• Истакнути учесници устанака против Турака и ослободилачких ратова српског народа у XIX и XX веку;
• Доктори наука и универзитетски професори;
• Носиоци власти народни бираници (посланици, познатији председници општине…);
• Задужбинари и градитељи;
• Свештеници и монаси;
• Занатлије, угоститељи, задружни часници и привредници;
• Посленици писане речи (писци, публицисти, новинари, хроничари, родословци, казивачи народних умотворина и каменоресци – каменописци);
• Ликовни ствараоци и музичари (гуслари, певачи…);
• Људи по нечему први или последњи – погибалци у ратовима, родоначелници или последњи изданци фамилија, најстарији ђаци и свршени студенти, људи необичних занимања и умешности, очеви и мајке са бројном децом, дуговеки људи – живели преко 100 година…
Величина одредница превасходно зависи од расположивих података. Најкраће су о најстаријим људима, најдуже о јунацима устанака и ратова, докторима наука и неким писцима (посебно оним који су објавили бројне књиге и научно – стручне радове). Код сваке одреднице, по правилу, наведени су извори података (архивска грађа, литература, споменици, казивања памћеника…).
Најстарији људи уписани у ову књигу су из 1476. године, а најмлађи су наши савременици.
Нико од значајних није намерно заборављен. Свакако их је више него у овом лексикону. Међутим, и поред упорног вишегодишњег трагања, о тим људима нису пронађени подаци, па се даља истраживања једноставно подразумевају.

spomenarci

Хроничарски верно, у камену, пешчару или мермеру, сведочили су минуле људе и прохујале деценије, векове. Били су летописци, и биографи и каменоиконари, и каменописни вајари. Надахнуто су „писали“ прелепе камене књиге сусељанима, својтама, мајсторима, власним људима, млађарији и црнорисцима. Славили оне који су се жртвовали за слободу отаџбине. Сведочили епидемије и друге морије.
Стручњаци их убројали у уметнике: писце, сликаре и каменорезбаре.
Њима знамени или нису уздупчени на покопалиштима, а ако јесу – углавном су неугледни, убоги, наравно са часним изузецима. Нису достојни значаја ових уметника. Посебно по ликовним представама. Некима се њихово занимање и не помиње на биљезима. Допевавасмо епитафе са њихових споменика, али и других камених књига које су исписивали – чедно, душом. Онима којима вечне куће надгробником нису обележене речима биранкама, покушали смо, ево, да саградимо биљеге, макар духовне. Док смо допевавали камене некрологе, водиља нам је била умница непознатог записивача из XIV века:

„Рука која пише трули и нестаје, а писање, ако су и груба слова, али божија су, и заувек остају…“

dragacevci
Једна једина, стална и апсолутна вредност за коју се ратовало била је слобода, и то врхунска вредност, не само за ратнике, већ за народ уопште. Он ју је непрекидно крвљу освајао, јер су му је туђини одвајкада отимали. Жудња за слободом каонајвећом људском вредношћу преносила се, у виду дубоких сентимената, са покољења на покољење, нагомиланим друштвеним наслеђем. Та жудња, у коју је уложена огромна друштвена енергија, учинила је од наших ратника свих времена мистичне јуришнике који су живот жртвовали у борби против оних који су претили мраком. Без појма вредности не може се разумети ни појединац ни народ, а без поседовања вредносног система нема ни зреле личности, ни зреле нације. Српски народ је, због слободе, морао да у сваком колену доказује своју зрелост и стално изнова, за слободу, сазрева…
За домовину се жртвовало на душак, слатко, без роптања. Отаџбина је била збир свих ратникових љубави и осећања, па се волела као сопствено дете, њива, ливада, жена. За њен спас животи су били јевтини…

Радојко Николић
vekovanja

Ово је књига писана с љубављу према слојевитој политичкој, економској, културној и верској, сваковрсној прошлости Горачића, Губереваца и Живице.

Бурна је прошлост ових села. Аутори су настојали да се она што свестраније расветли и сагледа улога људи у драматичним збивањима, све до нашег доба. Нико, при том, није свесно заобиђен и заборављен. Ни мушкарци, ни жене, ни деца. Часно је писано о радишним и честитим људима: ратарима, сточарима и воћарима, ратоборцима и другим слободарима, све до оних који су остварили врхунске домете као челници власти, умешници сваке врсте, уметници и научници, спортисти и свакојаки други подвижници.
Књига је плод вишедеценијских истраживања. И архивске грађе, и литературе, све до казивања најстаријих памћеника и ишчитавања људских судбина на гробљашима и крајпуташима.
Ипак, књига није завршена.
Употпуњаваће се новим сазнањима када буду завршене археолошке претраге бројних локалитета расутих по сеоским атарима, или када буду пронађене нама недоступне пусуле, или када знатижељници буду сачињавали родословне таблице предака и савременика.
Тако ће ова књига бити дописивана, а то ће чинити, својим прегнућима, постигнућима и стваралачким узлетима и садашње и будуће генерације.

Аутори верују да ће ова повесница бити драгоцена дружбеница, не само Горачанцима, Губеревчанима и Живичанцима: и сељаку, и ђаку, и учењаку. Дакле, не само споменица и посвећеница, већ и – памћеница.

laponci
У роману Лапонци који има снажан идејни ангажман, заштита људског достојанства и хуманости, иронија и сатира су у првом плану. Старост се вишеструко осветљава са психолошког, културолошког, социолошког аспекта и у први план се изводи обездушено друштво које нема милости за оне који више нису продуктивни. Отуђеност се вишеструко приказује кроз однос деце према онемоћалим родитељима који су такорећи до јуче издржавали целу породицу; лицемерје у црквеној, уметничкој и друштвеној сфери преноси се и на тзв. „божански“ план где се разобличава начело свемоћи и праведности.
Нема правде нигде, нема исходишта људској посрнулости, нема опстанка овом свету који је огрезао у блуду и злу, закључује се суморно јер је моћ концентрисана у појединцу а Сорабија и њени богови су слепи и глуви за људску патњу, за немоћ старих и болесних.
„Лапонцима“ (тј. отписанима), обесправљеним и заборављеним, остаје једино уже да њиме пократе понижавајуће таворење. Лапот је опет на сцени, само на дуже стазе и није тако очигледан, али је све извеснији.
Врло сложен приповедачки поступак којим се живот третира из више стваралачких перспектива, инлитерарност (полемисање са библијским и другим увреженим истинама) и јетка иронија израз су ауторске самосвести и гнева спрам стварности која је изнедрила овај горки, али уметнички снажан животопис.
Милица Јефтимијевић Лилић
Scroll to Top